КО ЗНА ШТА СЕ ОВО ДЕШАВА?

Догађаји који су се десили предходних дана и мјесеци, морам признати, из дана у дан ми стварају све већу збрку у глави. Разговарајући свакодневно са људима из мог окружења, видим да и они  исто доживљавају и збуњени су исто као и ја.

Да ли је ово само увертира и почетак једног новог доба,“виртуелног доба „  једног новог начина живота, да ли је ово живот  звани глобализација. Одједном свијет постате једна мала „прћија“ (ријеч коју ја обожавам). Некада је за мене Либија, Америка, Сирија ... биле далеке земље за које сам се мало занимала и морам признати које су тешко долазиле на ред у моје мисли.

Данас, нема дана, да моје мисли не лете са континента на континент, сваки дан слушам вијести, трудим се да знам, схватим и разумијем дешавања, а с друге стране, имам осјећај  да сам више знала прије кад нисам ни размишљала о тим, за мене,  далеким свјетовима.

„Глобално село“ – сви бјеже из села! Куда сада да бјежимо. Ја бих побјегла из глобалног села сад, одмах, али гдје. Богати себи припремају Марс. Благо њима. А гдје ми да бјежимо.

Живот који смо имали, био је лијеп, пун поштовања, реда, обичаја, слободе, права, будућности, среће, радости. Одједном, неко рече да то ништа не ваља. Све се уништи. Сада немамо ништа од тога, али имамо све на папиру. Све смо то, што смо живјели сада записали на папир, сада то имамо укоричено, повезано, написано , баш онако лијепо... а ми празни, несрећни, без радости, без поштовања, реда, слободе, права.

И још смо на путу да имамо још мање, том путу тежимо , да будемо „оно и они“- исти, као они  који су нам уништили  све што смо имали и не само нама него и Либији, и Сирији, и Афганистану ... итд.- они који праве глобално село, они којима је земаљска кугла мала, па припремају себи Марс, да живе на њему.

А ми... и даље не знамо, не разумијемо и не схватамо да многе ствари радимо погрешно, да идемо и желимо да идемо тамо гдје је наша пропаст, да осуђујемо оне који су жртве исто као и ми, да се солидаришемо са онима са којима не би требало да се солидаришемо, да помажемо другима, а себи не можемо помоћи. И на крају да сви радимо различито и сви осјећамо различито, а у истој смо ситуацији.

Не разумијем ....

-          Да неко има право да буде свјетски полицајац и да само он зна шта је добро

-          Како неко у Америци зна шта је мени добро

-          Како неко у Француској зна шта је добро неком у Либији

-          Како неко у Америци има право да ми брани да волим русе

-          Како неко у Њемачкој најбоље штити права

-          Како неко други тамо негдје зна шта ја треба да волим

-          Како неко тамо негдје најбоље зна шта је добро

-          Како неко тамо негдје најбоље зна шта треба

-          КАКО ЈЕ НЕКО ТАМО НЕГДЈЕ УМИСЛИО ДА ЈЕ „СВЕМОГУЋИ“

-          Како ми сви то морамо слушати    ???????????