КОГА МИ ТО СЛУЂУЈЕМО - СЕБЕ ОЛИ ОНЕ ОКО СЕБЕ ИЛИ СВЕ?

Недавно је обиљежен дан борбе против насиља, посебно оног у породици. Могли смо да прочитамо и видимо пароле и изјаве значајних људи, одржано је много конференција, перформанса... на све стране. Стално ми је пред очима . „Стоп насиљу“ „Пријавите насиље“ и сл.

Шта са са оцем који је насилник, који злоставља кћерку вербално, оцем који је контролор, оцем који је физички злостављач. Сви знају...

Пријављено насиље. И ништа се не догађа. С оцем  се обављају разговори. Он не признаје такву квалификацију, он се труди да своје дијете изведе на прави пут. Он спречава утицај друштва, интернета, фејсбука, вршњака и свих негативних појава на његово дијете.

Шта друштво, држава, локална заједница, невладине организације, школе , полиција, судови и сви други могу -  и чине у оваквим ситуацијама. Сви нешто раде. Има ли резултата. Бојим се да нема. Ова дјеца и даље долазе у школу, и даље живе са насилником, и даље имају страхове, и даље се повлаче у себе, и даље губе самопоуздање, и даље планирају да нешту ураде, и даље плачу, и даље су анксиозна,и даље чезну за љубави , и даље им је потребна заштита, и даље треба неко да брине о њима и даље могу лако постати насилници.

А ми, сви горе набројани, записујемо, разговарамо са насилником, евидентирамо, водимо статистику, записујемо, разговарамо са насилником, разговарамо са жртвом, распитујемо се да ли сви знају: центар за социјални рад, школа, полиција, судови невладине организације, дом здравља и тако у круг.

Да ли ће неко прекинути круг и урадити конкретно нешто. Да ли ће доћи дан када ће насилника ОДМАГ, ХИТНО, УРГЕНТНО након пријаве стрпати у затвор на БИСТРЕЊЕ УМА. Па га исто тако одмах, хитно, ургентно  распалити по џепу, па ако нема да плати,  одмах тако хитно и ургентно  у затвор.

Након овакве реакције, неће бити потребне никакве пароле, натписи, опомене, сваки потенцијални насилник ће то све увијек имати у глави.

Тако је у земљама којима тежимо, за које кажемо да су уређене, да у њима све функционише, да  је у њима демократија. Чини ми се да до демократије није пут далеко, не кошта много, само треба више воље и одлучности.

КО ЗНА ШТА СЕ ОВО ДЕШАВА?

Догађаји који су се десили предходних дана и мјесеци, морам признати, из дана у дан ми стварају све већу збрку у глави. Разговарајући свакодневно са људима из мог окружења, видим да и они  исто доживљавају и збуњени су исто као и ја.

Да ли је ово само увертира и почетак једног новог доба,“виртуелног доба „  једног новог начина живота, да ли је ово живот  звани глобализација. Одједном свијет постате једна мала „прћија“ (ријеч коју ја обожавам). Некада је за мене Либија, Америка, Сирија ... биле далеке земље за које сам се мало занимала и морам признати које су тешко долазиле на ред у моје мисли.

Данас, нема дана, да моје мисли не лете са континента на континент, сваки дан слушам вијести, трудим се да знам, схватим и разумијем дешавања, а с друге стране, имам осјећај  да сам више знала прије кад нисам ни размишљала о тим, за мене,  далеким свјетовима.

„Глобално село“ – сви бјеже из села! Куда сада да бјежимо. Ја бих побјегла из глобалног села сад, одмах, али гдје. Богати себи припремају Марс. Благо њима. А гдје ми да бјежимо.

Живот који смо имали, био је лијеп, пун поштовања, реда, обичаја, слободе, права, будућности, среће, радости. Одједном, неко рече да то ништа не ваља. Све се уништи. Сада немамо ништа од тога, али имамо све на папиру. Све смо то, што смо живјели сада записали на папир, сада то имамо укоричено, повезано, написано , баш онако лијепо... а ми празни, несрећни, без радости, без поштовања, реда, слободе, права.

И још смо на путу да имамо још мање, том путу тежимо , да будемо „оно и они“- исти, као они  који су нам уништили  све што смо имали и не само нама него и Либији, и Сирији, и Афганистану ... итд.- они који праве глобално село, они којима је земаљска кугла мала, па припремају себи Марс, да живе на њему.

А ми... и даље не знамо, не разумијемо и не схватамо да многе ствари радимо погрешно, да идемо и желимо да идемо тамо гдје је наша пропаст, да осуђујемо оне који су жртве исто као и ми, да се солидаришемо са онима са којима не би требало да се солидаришемо, да помажемо другима, а себи не можемо помоћи. И на крају да сви радимо различито и сви осјећамо различито, а у истој смо ситуацији.

Не разумијем ....

-          Да неко има право да буде свјетски полицајац и да само он зна шта је добро

-          Како неко у Америци зна шта је мени добро

-          Како неко у Француској зна шта је добро неком у Либији

-          Како неко у Америци има право да ми брани да волим русе

-          Како неко у Њемачкој најбоље штити права

-          Како неко други тамо негдје зна шта ја треба да волим

-          Како неко тамо негдје најбоље зна шта је добро

-          Како неко тамо негдје најбоље зна шта треба

-          КАКО ЈЕ НЕКО ТАМО НЕГДЈЕ УМИСЛИО ДА ЈЕ „СВЕМОГУЋИ“

-          Како ми сви то морамо слушати    ??????????? 

ДА ЛИ СМО СВИ РИЈАЛИТИ ПРОГРАМ?

Ових дана интензивно размишљам и покушавам пронаћи одговор на питање: Куда иде наше друштво? Скоро сваки други дан чујем коментар да нам ученици долазе ненаспавани у школу, гледају „Парове“, „Фарму“ „Великог брата“, „Луду кућу“ и шта ја знам које још ријалити емисије. Да ли  нормалан родитељ може прихватити да му дијете одраста уз те емисије, да се формира у човјека по узору на старлете, робијаше, промашене пјевачице и шта ја знам, какву све, багру , овога свијета.

Сјећам се кад сам ја била средњошколка шта су нама бранили родитељи! Шта данас бране родитељи? Тешко могу наћи одговоре на ово друго питање. Један маааали број родитеља се носи са овим временима, труди се и,  углавном,  изгледа и свом дјетету  - да није нормалан, а покушава да покаже  дјетету   прави пут јер је одговоран за то.

Како објаснити тинејџеру шта је ријалити програм, какав му је циљ, ко је креатор и зашто, колико кошта и колико се инкасира од тих емисија, колико се то граничи са криминалом, само што је ово легално, јавно. Колико родитеља то зна?

Како је могуће да неко буде затворен у кућу, псује, свађа се, излежава, затупљује народне масе и за то буде добро плаћен. Шта дјеца раде у школама, ко - нама наставницима, да  објасни  - како да се носимо са ученицима који имају једну реалност у школи, а другу код куће. Зашто су људи дигли руке од себе, од своје дјеце? Зашто допуштају да им на дјецу утиче такав друштвени шљам који наноси  трајне посљедице на дјечију и тинејџерску психу.

Зашто се у исто вријеме питамо одакле оволико алкохола, дроге, проституције, криманала, старлета и чега све не? Па јасно је одакле! Што је најгоре ово утиче на већину, и то велику већину. Мањина је спашена, мањина се бори, носи се са негативним утицајима, зато што тражи алтернативу, породице се држе заједно, затварају се у своје куће, све се мање и дјеца друже са вршњацима јер је то непожељно. Сада се , на ове моје ријечи „преврћу у гробу“сви педагози, психолози и теоретичари који су увијек говорили да је у пубертету и адолесценцији јако важно дружење са вршњацима. Ето,  дођу времена када се побијају и највеће теорије. Мањина се спашава и за њу има спаса и брине се сама о себи и довољна је сама себи.

Враћам се на почетак поста. Ко гледа већину, ко упропаштава већину. Коме је већина полигон на коме се демонстрира глобализација, потрошачко друштво, профит. Полигон за демонстрацију моћи. Зашто нико ништа не предузима. Чиме се баве стручњаци? О чему пишу? Какве студије и чланке објављују? Нажалост и они су у служби мањине, пишу и баве се оним што је потребно мањини, школују мањину која одлази након завршених школа, одлази некуд...

А гдје одлази већина? Одлази на веће полигоне, шире, на којима има више људи, јер лакше се подноси невоља, када је  дијелиш  са другима ... Или,  остаје на мањим полигонима, лакша мета за све оне којима је потребан полигон за демонстрацију моћи, криминала, глобализације, потрошачког друштва.

Не могу да не прозовем:  медије, интелектуалне кругове, власт, цркву, невладине организације, педагоге, психологе, социологе, политичке партије, организације младих, школе, породицу ...

Да ли је могуће да  сви слушају ВЕЛИКОГ БРАТА?