"ШОКАНТНИ" СУ НАМ МЕДИЈИ

Поставила сам чланак из Независних новина, који ме  је , да будем искрена , шокирао.

Не знам да ли је истинито да је ученик средње школе написао овакав писмени рад?!

Али, али и могуће је да јесте. У школама  су укључени сви ученици за које се процијени да могу похађати наставу. Нпр. дјеца са лаком менталном ретардацијом могу похађати наставу једноставних  занимања - стручних школа по прилагођеном програму, или чак и по редовном. Таква дјеца по прилагођеном програму имају више практичне наставе, немају неке опште и стручне предмете, неке имају и мањи седмични фонд од редовних ученика.

Ниво опште писмености одговара овом дјетету „ако је истина да је ово написао ученик“ Дакле, није ништа немогуће.

Али немогући су наставници, професори, другови из разреда итд. - сви они који су „ дотурили“ медијима овакав рад. Из овог рада се види комплетна структура личности ученика, јасно је зашто се налази на овом нивоу и јасно је шта би требало урадити да се помогне овом дјетету.

Ово све – хипотетички, под условом да је истина.

Али, чисто сумњам, није чланак у неком хумористичком или сатиричном часопису, па да кажемо да се неко шали. На крају питање је шта се хтјело постићи са оваквим чланком. Сви који радимо у школама, знамо да има и горе, али то су ствари које нису за медије и не можемо на основу њих доносити закључке какво нам је друштво.

Једини закључак који ја доносим је да нам је друштво у тешкој ситуацији, ако овом дјетету нико не помаже у било ком смислу, него се нада да ће „даиџа“ зауставити насиље у његовој породици.

У ДАНАШЊИМ НЕЗАВИСНИМ НОВИНАМА

Šokantan pismeni rad učenika iz Sarajeva

Šokantan pismeni rad učenika iz Sarajeva

N.N.28.10.2015 18:34

SARAJEVO - Neimenovani učenik jedne srednje škole u Sarajevu "proslavio" 

se radom napisanim na temu "Kako sam proveo ljetni raspust", jer mu inspiracije

 iz bliže okoline nije nedostajalo.

Rad je pun psovki, a pored toga djeluje autentično i iskreno (iako tačno porijeklo

 nije utvrđeno).

Dječak govori o odlasku na more, o očevom zlostavljanju majke na koje niko u

 okolini ne reaguje jer je "narod takav", o njegovoj simpatiji koja je "pola-pola",

 pola Srpkinja, pola muslimanka, te majci nije pravo i o njegovom željnom

 iščekivanju da se što prije vrate sa mora ne bi li vidio kako "majčin brat lomi babu".

Iako je napisan polupismeno, ovom radu ne manjka inspiracije i autentičnosti,

 a naslov bi od "Kako sam proveo ljetni raspust" mogao da se izmijeni u

 "Takav je narod",

 te bi ova autentična dječakova vizija mogla da se čita i kao opšta slika društva.

(NN/Radio Sarajevo)

ПОЧИЊЕ СЕЗОНА СЛАВА - УЗ СЛАВСКУ ТРПЕЗУ И ПОЛИТИКА

Невјероватан је наш народ. Ја га волим због невјероватних обичаја, традиције и лијепих годова  којих нема скоро нико. Ништа љепше од крсних слава. Радујем се својој слави, али  и славама мојих славских госта. Лијепо је брате, спремиш се, кесу у руку и на славу. За славским столом драги, познати људи, прекрстимо се, узмемо кољиво, поменемо свеца, зажелимо  здравље, успјеха и среће домаћинима и гостима  наравно,  и започни са сластицама и специјалитетима.

На нашим славама је све исто. По трпези, гостима, бројном стању не можеш закључити   ни примијетити  финансијски  статус  домаћина. Све су славе исте, на слави мора бити иће  пиће, а сутра како буде. Да ли тако треба или не, то ми никада није јасно. Понекад ми је жао људи који се потроше и више него што треба, али када видим колико су сретни и колико желе да угосте  на слави онда кажем нека, тако и треба. Различита су мишљења, али волим славе и славе су наше богатство. Ја бих све,  мени драге људе угостила на слави, али нажалост нико то није у могућности, па ни ја. Често се на славама запјева, заигра, ех... весеља никад није вишка. То су славе које обожавам. Здравица, пјесма, шала,  смијех...

Али, има наш народ један ружан обичај не само на славама, него и на сахранама, свадбама, било каквим скуповима, одмах да се прихвати политике. Политика јесте незаобилазна у нашем животу, али би јој требало наћи мјесто  и вријеме.

Морам рећи,  да на мојој слави нема политике, понекад , политички виц и то је све. Не може, често кажем ко жели  нека се учлани у странку, па нек изволи на састанке, митинге, трибине и све остало гдје се воде политичке дискусије, износе ставови, сукобљавају мишљења.

Није наша лијепа крсна слава за то. Често се људи посвађају, па се наљуте једни на друге, па домаћину непријатно, па се најчешће покаје што их је и угостио.

Али има једно питање које увијек себи постављам – шта би било и како би било да људи причају о економији , трговини, производњи, предузетништву, ортаклуку... Како би то изгледало? Можда би неко нашао купца за неки свој  производ, можда би неко склопио и неки послић, можда би неко препоручио нешто јефтиније и квалитетније, можда би неко научио нешто ново да уради, можда би неко нашао радника, можда би неко нашао посао, можда би се нашли и ортаци за неки бизнис, можда би коначно... имали и некакве користи!?

  Често домаћице купе колаче, чак и крсни хљеб, праве се руске, француске, грчке салате, поред наше т уршије, паприка, краставаца које су приозвели наши пољопривредници који грцају и муку муче, што се пије шток, коњак и друга пића поред наше лијепе ракије, домаће, што су на столу флаширана вода, сокови, пиво, вино и то све „из увоза“ !

Зашто људи на крсној слави пију  увозна  вина, коњаке,  пива, воду и причају о политици, о изборима, која је странка боља, ко више обећава, ко је више „укро“, треба ли изаћи на изборе, има ли живота у Републици Српској, нема посла ...

Отворити радно мјесто  - значи повећати потрошњу домаћих производа. Повећати потрошњу домаћих производа значи повећати производњу. Повећати производњу значи побољшати технологију и квалитет. Повећати технологију , квалитет  и производњу   значи извоз. Повећати извоз значи повећати стандард  живота, отворити радна мјеста ,  живјети у Републици Српској и славити славу и радовати се одласку на славу.  Све поче и све се завршава од славске трпезе, која  често није домаћа – а по свим обичајима и правилима требала би бити.

Драге домаћице и домаћини: кољиво и крсни хљеб од домаће пшенице, гицу домаћу , ону што хода по Требави, Вучијаку,  Посавини, супу од домаће коке(увијек има на пијаци), мезе из сушаре, сира и кајмака, сармицу од домаћег купуса, баклаву од ораса, ракијицу шљиву-крушку, пива и вина домаћега, нашег, па ће прича започети у другом правцу ...

Гдје си ово набавио...  ја купујем тамо...  препоручи ми од кога да купим... ко производи добру  ракију ... одлично је ... добро је .... врхунско је... треба направити бренд... толико је добро да може и извозити...  и тако додје нешто што мислимо да је чаролија, а није, можемо ми и сами много тога поправити и учинити бољим.

А признаћете да коментари и разговори  који приозилазе из уживања у нашим квалитетним  домаћим производима, хедонизму који производи лијепе пријатне емоције уз које се и запјева, и буде ти лијепо на слави, лијепо и  домаћинима  баш  баш...

DOMAĆE ILI UVOZNO

Neiskorištavanje potencijala: BiH godišnje gubi milijarde KM zbog uvoza hrane

Vladimir Usorac, predsjednik Udruženja poljoprivrednih proizvođača i mljekara Republike Srpske istakao je da se hrana koja se proizvodi u BiH ne može porediti sa onom koju uvozimo, jer je hrana koja se kod nas proizvodi, prema njegovim riječima, mnogo kvalitetnija.

“Kod nas se uvozi svjetski otpad, a mi ne proizvodimo otpad nego hranu koja je među najboljom u Evropi i šire. BiH gubi između četiri i pet milijardi KM zbog uvoza nekvalitetne hrane koja završava na našem tržištu. Artikli koji se najviše uvoze su meso i mesne prerađevine, zatim pšenica i prerađevine od pšenice. Pored toga, uvozimo mnogo i povrća i voća koje možemo veoma lako da proizvedemo domaćim snagama”, rekao je Usorac za BUKU.

Istako je da se proizvođači iz BiH ne mogu da se odupru uvoznim lobijima koji imaju širok spektar mogućnosti da uvoze na teret proizvođača iz naše zemlje.

“Roba se uvozi uglavnom sa smanjenim cijenama, a to znači da ukoliko šleper vozi 25 tona fakturiše se 10 ili 15 tona sa smanjenim cijenama, pa je tako BiH oštećena što dobija izuzetno loše uvozne proizvode na koje niko i ne plaća određene dadžbine. Ti proizvodi su jeftini na našem tržištu, jer su jeftiniji i u zemlji porijekla i na njih prilikom uvoza nije plaćeno ono što je potrebno. Naši domaći proizvodači u takvim okolnostima ne mogu biti konkuretni na tržištu”, kazao je Usorac. 

МАРАТОН ЗВАНИ "ИЗБОР ДИРЕКТОРА"

Недавно су и са наших простора млади чланови разних културно-умјетничких друштава учествовали у „Колу за Гиниса“ у Новом Саду. Ја им честитам на томе, не обарају се рекорди сваки дан.

Међутим, има категорија коју треба пријавити за Гиниса, а то је расписивање конкурса и вријеме  које је потребно да се изабере директор једне основне школе. Та категорија претендује да уђе у књигу рекорда. Ја нисам до сада чула да се четири пута расписује конкурс, да се на конкурс пријављују кандидати који испуњавају услове, да се предложи директор и да директора  нема.

Наиме, све је почело у марту мјесецу када је дотадашњи директор отишао у пензију.

Према Закону и Правилнику расписан је конкурс и утакмица је почела. Поништен  је први конкурс, расписан други и тако редом све до данашњег дана. У међувремену је именован и вршилац дужности  коме је ових дана истекао мандат (6 мјесеци). Дакле сада се мора изабрати директор јер закон не предвиђа догађаје који би услиједили послије овог. Нема више ни чланова у закону.

Можда би,  за  ове потребе  требало дописати који члан у закону, шта даље... може ли и пети конкурс, или коначно одговорити на питање :“Шта је старије кока или јаје?“, пошто је ово чини ми се кључ рјешења.

Можда бих  написала  још коју на ову тему, али сва лица у овој причи су ми позната, од колектива који су моје колеге, до кандидата који су ми и пријатељи и које волим и поштујем и жао ми је што су жртве, али можда уђу у Гинисову књигу, па ће свакако бити побједници!

НИЈЕ ЛАКО

Није лако рјешавати обичне дане и дилеме које они доносе. Јутарњи поглед у огледало је преломна тачка између бити или не бити. Пракса на Балкану говори да је у политичким биткама „НЕ“ било важније изговорити у пресудним моментима него покорно климати главом и рећи „ДА“ – истакао је легендарни Кустурица образлажући свој говор на прослави СНС-е, када је британски амбасадор изашао јер није могао слушати истину.

И заиста ништа није лако. Зато постоје хероји, јунаци, велики ... којима такође није лако, али који су храбри и одважни, који не броје дневне губитке и штете, него броје дугорочне циљеве и користи.

Камо среће да имамо  више оваквих људи, хероја, великана који се знају, и имају храбрости,  носити са дилемама и данима које треба рјешавати.

Прочитала сам давно једну његову мисао коју не могу цитирати, али парафразираћу је, у смислу да је бављење дневном политиком исто што и проституција. Потпуно се слажем,  и потврду тих његових ријечи налазим скоро сваки дан. Наша највећа несрећа и јесте у томе што формирамо ставове на основу онога што нам се сервира свакодневно. Људи немају времена да прате, анализирају, проучавају, него успут региструју догађаје, промјене и дјела која само бљесну и угасе се чим прође ноћ. Свједоци смо свакодневних сензационалних вијести и догађаја, али ништа дугорочно не доноси нама ни корист ни побољшање. Некако као да немамо времена да чекамо, а заборављамо да све невоље и проблеми чекају нас – да не можемо побјећи од тога, да на крају не треба ни бјежати, него се суочити са проблемима.

Било како било, наступ легендарног Кусте на прослави је био право отрежњење за све присутне, лекција за многе одговорне и наук за све који желе да уче.

Куста – свака част!

МИГРАНТСКА КРИЗА И УПИС У СРЕДЊУ ШКОЛУ

Сви , који ово прочитају запитаће се какве везе има једно са другим. Има. И то велику везу за основце који су ове године уписали средњу школу – медицинску.

Да кренем од почетка .

Упис  у срдњу школу, ове године је био као никада до сада. Вееелико интересовање је за средњу медицинску школу, просто,  због информација да Њемачка вапи за медицинским и здравственим радницима, а и за докторима. Наши млади окренули су се можда први пут, за послом, односно да могућност запослења опредјељује избор школе. Чак и они који су завршили  друге средње школе -  окрнули су се ка преквалификацији за  медицину.

Велики број ученика  из Модриче отишли су у медицинске школе у Добој и Шамац. У Шамцу је био толики притисак да је одобрено још једно одјељење које није било планирано. Ујутро можете видјети на станици како наши млади Модричани чекају аутобус за Шамац и Добој како би стекли знање и добили диплому да могу пут Њемачке.

Али, сад се враћам на почетак приче – мигрантска криза. Свједоци смо, прво избјегличке кризе. Бјеже из Сирије од рата. Бјеже, а имају дипломе, образовани, говоре енглески, информатчки едуковани, одоше сви у западне земље. (ПС. Кад је код нас био рат овакве случајеве смо звали дезертери? Избјеглице су били жене, дјеца, стари и немоћни!) Било како било, Меркелова каже одмах их интегрисати у друштво, дати им смјештај и укључити их  на курсеве њемачког језика како би што прије почели радити. Недуго, читамо у новинама да са избјеглицама иду и економски мигранти из многих земаља Блиског истока. Кад гледате на ТВ-у, то су углавном млађи мушкарци у најбољим годинама, одлучни да успију у животу. Нема на њима трагова биједе, сиромаштва, болести... И они имају дипломе.

А наши млади првачићи, који ће стећи дипломе за четири године, њихове снове, да раде у Њемачкој, можда у клиници Шварцвалд или некој сличној,  полако преплављују колоне избјеглица и миграната за које, кажу,  да ће их бити још и више у наредним годинама. Баш нам се  „неда“!

А Меркелова каже, вратиће све оне који потичу из познатих земаља. Можда  се неки способни и провуку, никад се не зна! Уосталом, ко зна шта ће бити за четири године, само ви дјецо учите!

ГОДИНА ОД ИЗБОРА - ГОДИНА ДО ИЗБОРА

Јуче је  било тачно годину дана од општих избора у БиХ.  Политичка сцена је , као да су јуче били избори. Политичари се свађају, афере се рађају, народ  шути и гледа. Сви смо збуњени , шта се ово дешава. Вијест  у новинама „Привреда БиХ у порасту“. Олакшање – макар једана добра вијест у вртлогу афера.

Али, долазе локални избори, појединци подвлаче црту, закључују, размишљају. Сада је вријеме прелетача, оних што ће све урадити да дођу на листу, а онда је већ лакше. Наћи ће спонзоре, нешто подијелити  гласачима (неком брашно, неком фрижидер или шпорет, неком 20,00 км ...), нешто обећати  и ето гласова, ја одборник. А кад будем одборник цркавица од неколико стотина КМ (зависи од општине до општине) и ето мени у наредне четири године сигурног прихода.

Нажалост, много грађана гласа за кандидате који немају сталан посао, баш због тога да им тако помогну. Не питају се колико себи одмажу. Сад је вријеме да и грађани подвуку црту колико је ко био на добитку за ове четири године.

 Има одборника који  заслужено буду на лист, буду изабрани и много ураде, а нико од грађана то не види. Али о томе ћу писати кад почне кампања. Сад хоћу да заголицам оне  који размишљају да иду на листу. Шта је мотив или боље речено разлог да идете на листу? О томе нема потребе, него желим   рећи шта је разлог да не идете на листу, што је много важније у промишљању свих оних који су пред дилемом.  Ово су смјернице да се преиспитате да ли сте спремни за кандидатуру:

Напомена: наравно да је преузето из стручне литературе коју нажалост не читају ни велики политичари, а камо ли кандидати за локални парламент J

-          „Ујутро се будите  са стрепњом при помисли на кандидатуру“ – сигуран знак да сте у проблему, ако вас ништа не весели везано за кандидатуру , онда је боље да одустанете;

-          „Желите  то само због новца“ – новац отвара многе могућности, а његов недостатак изазива стрес. Провјерите да ли сте под стресом у вријеме доношења одлуке;

-          „Мрзите СМС, е-маилове , тел. позиве“ – ако се грчите кад вам дође смс  или меил,такође је вријеме да  размислите... можда вам треба нешто друго, што ће вас учинити срећним;

-          „Немате ништа добро за рећи људима око себе“ – људи често не анализирају своје поруке које шаљу околини. Ако су негативне,  или ако немате шта рећи  о себи – који су вам планови, осим да критикујете друге,  и то је негативно, онда размислите  да ли сте у праву што се кандидујете.

-          „Оптимизам вам није перспектива“ – шта видите кад размишљате о будућности? Да ли сте узбуђени због изазова и планова који су пред вама, или вас весели искључиво помисао на зараду

-          „Мрзите промјене, често се држите познатих ствари, чак и кад је јасно да нешто не функционише добро“ -  свакако нисте спремни за кандидатуру.

И на крају, ако грађани препознају у вама било шта од наведеног, неће сигурно гласати за вас, џаба сте се трудили да будете на листи. Наравно увијек има „ изузетака“, нажалост , често су грађани жртве тих“ изузетака“.  У сваком случају – срећно нам свима!

МАЛО ПОПЛАВА, МАЛО БАЗЕНИ

Ево већ други дан пада киша. Изађем па погледам у небо, па у временску прогнозу, па кроз прозор у Добор насеље. Враћају ми се слике из маја 2014. године кад је насеље преко пута моје куће било под водом. Ја сам добро прошла, вода је дошла до прага, подземним каналима ушла у подрум и то је то. Из моје куће су се видјели само кровови и димњаци из воде.

И коначно смо имали љето које смо сви скупа заслужили. Гријало је немилосрдно, сезона купања је била једна од бољих. Власници базена трљали су  руке. Зарада је била добра. Било је и нама добро...  Некако, на срећу,  Модрича се налази на раскрсници многих путева па смо могли ићи на купање гдје смо хтјели. Сједете у ауто, аутобус и ето вас на базенима у Дервенти, нови, најљепши у окружењу. Чисто и уредно, многи негодују мораш се истуширати прије него уђеш, нисмо навикли на то!?  Ако не желиш те непријатности продужи у Брод, није далеко. Тамо су отворени базени прошле године али није било сезоне купања. Била је киша. Ако ти се ни то не свиђа продужи у Шамац, доле је некако комшијски, скоро се сви знају,  па  си као код куће. Иако је поплава направила штету и базени у  Добоју су се опоравили и радили пуном паром. Могли сте и тамо отићи. Ко воли природу, имали сте језеро у Градачцу, јест вјештачко, али је лијепо. И на крају ја сам ишла  на Саву, мало је прљаво, али тамо ако имате пса, поведете га па се искупате до миле воље. Наравно ко може или ко је навикао, ишао је на море. Ми из Модриче - стварно смо имали избор! У Модричи нема базен. Постоји општи интерес за градњу , али нема ваљда појединачног.

Али вратимо се на кишу, ромиња, подмукло пада. Хрвати су укључили све аларме и жути и наранџасти и црвени- доле на југу. А нама некако дође с те стране,са запада, често. Таман смо се сви опоравили и они поплављени и они који су се трудили да помогну. Показала се велика солидарност међу нама. Посебно ми је велико срце када су у питању наши млади.  Нису ништа питали, само су радили – млади волонтери. Остало ми је жао што нисам пописала све по именима и што  се поново не окупимо и  обиљежимо наш локални дан волонтера ... па, можда се изроди и некаква лијепа акција. Никад није вишка. Помагала сам колико сам могла. Сви смо помагали и сматрали смо да помажемо свима. Али неки дан наврати мој другар Пуле из Добор насеља који је био поплављен до крова. Навратио да ме види, па причамо, под грожђем. Испричао ми је напад који је једва преживио (у рату, Пуле је био митраљезац) па пређосмо на поплаву, исто, обавезну тему кад се сретнемо. Каже Пуле мени: „Не треба давати и помагати само некима, ако нема за све не треба  никоме“, каже „Није уреду да се прескачу куће“! Знам да ми многи замјерају да им нисам помогла, жао ми је због тога. Данима послије размишљам о томе. Ова киша ме поново врати у мисли о помоћи и солидарности. Како помоћи 250 домаћинстава колико их има у исто вријеме и једнако? Ова киша ме плаши, природа је немилосрдна и непредвидива, али њој нико не замјера, сви јој опросте, прође,  направи пустош и оде, па је опет сви воле...

Плаши ме ова киша, како да помогнем свима једнако, ако би не дај Боже затребало. Бојим се да нећу ни знати ни моћи. А замјериће  неки.. Такви смо ми...

Ево мог првог јављања!

ЈАВНО ПРОГОВОРИТИ

Од кад знам за себе нисам имала проблем са јавним наступом. Али радећи свашта у животу човјек научи да треба и да зашути. Никад ми није јасно зашто. Читала сам много на ту тему, зашто је свака која се  „прећути“ златна. Гдје би стигли и шта би било да је свако прећутио кад је имао нешто важно рећи. Свака изговорена ријеч, промијени ако ништа друго – макар ток мисли. Мени је и дан данас жао сваке неизговорене. Увијек се кајем, мислим да се многи као и ја  кају због тога.

Прво своје писање посветићу човјеку којег нисам стигла добро познавати и вољети колико сам га поштовала и цијенила . Велико је поштовање према громади од човјека, нашем  покојном Милану Јелићу.  У сриједу 30. септембра је било пуних осам година од када није међу нама. Била сам на гробу, заједно са другима. Био је, као и сваке године и  његов син Перо, изузетан момак и прави насљедник свог оца. Први пут на овај дан на гробу је био са дјевојком. Тај дан сазнам да се жени, ускоро. Довео је и дјевојку на помен оцу. Тужно... Штета што Перо овако упознаје тату са будућом супругом.  Не знам како другима, мени је био посебно тужан и болан тренутак. Могу само замислити како је онима који су стигли да га воле, да он воли њих, да буду блиски с њим, да буде дио њиховог живота, када  ја овако често мислим на Милана.  Често примијетим  колико нам недостаје, често помислим како је требао да живи због свих, због себе, својих најмилијих, због оних који га нису познавли, а сви пребројавамо његова дјела. Никада му се нећемо одужити. Показао нам је свима шта је храброст, одважност, смјелост, одлучност, борба... Показао нам је како се ради, како се ствара, како се воли, како се помаже, како се оставља иза себе... Показао нам је колико далеко се гледа у будућност, како је дан прилика, како је живот кратак... како  сјећања и љубав могу трајати. Доказао нам је ону Његошеву „Благо оном ко довијека живи...“

Шта смо научили? Углавном ништа... 

Пробни пост

Добро вече пријатељи !!!