МАЛИ ЗНАК ПАЖЊЕ

Човјеку просто дође вријеме кад му запне ријеч у грлу. Како то дође не могу себи објаснити. Све ти је у глави, врзма се, зуји, излази на очи, улази у уши, трепери пред очима, али никако да изађе из тебе.

Ових дана , моје мисли бих могла тако описати. Успут често су збрчкане.

Али након дугог промишљања, мислим да сам на трагу да одгонетнем шта је у питању.

Наиме, човјек се годинама дружи са истим људима, ради, разговара, дјелује и најзад очекује увијек приближно сличне ствари, а често и исте. У питању су очекивања.

Када човјек повуче ручну кочницу, мора чекати. Мора чекати и гледати шта ће доћи. А долазе људи, догађаји и вријеме. Кажу вријеме је лијек за све ране. Мислим да није у питању вријеме. У питању су људи и догађаји. Са неким људима никада не причате, никада не размјењујете мишљења, па вас њихови ставови и не тјерају на другачије размишљање.

Али важно је да то спознате, било када. Боље је  што прије. Сви смо жртве клишеа.  Треба тежити томе да ако ниси јак да не будеш жртва клишеа, онда их бар мијењај. Ја томе тежим, јер ме то обогаћује. Али и шокира. Ниси ни свјестан како људи око тебе доживљавају неке ствари које ти сматраш нормалним, природним или нужним.

Мислим да је предност живјети у великом граду јер ниси оптерећен многим стварима којим у малом мјесту јеси. Али, у великом граду никада нећеш обогатити свој дух, увећати своје искуство, проширити своје видике, стећи већи круг познаника и пријатеља, размјењивати мишљења, као у малом мјесту, гдје се већина познаје.

Напросто, нема много тога што би вас човјек из великог града могао научити. А ви њега много тога.

Дошао ми је човјек кога познајем 15-20 година и донио ми килограм „језгре-ораха“ и теглу шипкове мармеладе, домаће. Питам колико кошта. Претпоставила сам да продаје да би преживио, а зна да ћу купити и кад би ми биле задње паре у џепу. Зна каква сам. Он ме гледа и не вјерује да га питам колико кошта. Смјешка се и каже да је то донио мени онако. Пребирем у глави због чега. Прије пар мјесеци ме молио да му помогнем око неких статусних питања, али сам му рекла да не могу и објаснила зашто. Чак сам потајно мислила да је  и љут  на мене, јер људи су углавном такви, сто пута му помогнеш једном немој и готово је. Заиста помагала сам али није сто пута, ал је више пута.

Ово је случај који негира ту теорију. И даље се мени мој другар смјешка и пита ме да ли бих ја то њему платила.  Одлази и каже да сам и ја њему нешто дала. И јесам, али нисам мислила да треба да ми се одужи. Он одлази, ја му се захваљујем и почињем да се смјешкам.

Стварно му се захваљујем, ораси и мармелада су нешто што сви можемо купити кад одемо у трговину. Али не можемо купити оно што сам ја добила тај дан. А нисам очекивала, ни у сну.

Нормална сам  особа, односно коначно ме људи доживљавају као нормалну особу. Сретна сам због тога. Сретна сам што неко жели да ми поклони нешто , а не из интереса. Сретна сам што ме се неко сјетио. Сретна сам што живим нормалан живот, што живим живот већине људи које познајем. Сретна сам, ево  што поново и пишем.